13.03.

Kako prelijep sunčan dan, odnosno jutro. Sunčeve zrake su se probijale kroz zavjese i tjerale me da ustanem. Ohrabrilo me što sam ugledala sunce i odmah mi se stvorio osmijeh na licu. Po prvi put u životu osjetila sam radost. Radost .. Da li zbog sunca ili ovog dana ili ‘pak sutrašnjeg. Ne znam, ali znam da ne skidam ovaj osmijeh nakon dugo vremena. Da li sam ja to njega zaboravila ? Da li ga ne volim više ? Prošlo je suviše dosta vremena i tome je trebao doći kraj. I to baš na trinaesti. Više mi ne dolazi ni u snove, niti ga sanjam. Niti želim. Čak kroz ova dva dana nisam ni pomislila na njega. Okružuju me sretni ljudi, momci koji žele toliku pažnju, sretna sredina i nemam što drugo poželjeti. Osim da moji nalazi budu uredu, da mi srce bude uredu, bez onog : ” moraš se čuvati odsad ” i da u miru dočekam raspust, koji znam da ću provesti što najbolje mogu. Tamo u mom gradu , pa i ovdje. I da. Svi oni koji su otišli iz mog života i nestali, neka su. Dobro su učinili, jer mi nikada ništa nisu značili. Pomalo smiješno i jadno, ali tako je. Bili su mi samo utjeha u teškim noćima i onda kada mi je to bilo najpotrebnije. Riješila sam se toga i izbrisala ih zauvijek iz svog života. Neki se i dalje vraćaju, pišu poruke, misleći da me zanimaju. Dragi moji, da ste me zanimali ne bi bili tamo gdje i jeste, odnosno gdje vam je mjesto. Sada imam dosta njih. I oni , ali samo oni su mi i potrebni. I moram obrisati mnoge postove vezane za neke osobe, ne znam što sam to činila.. I moram spomenuti momka iz drugog grada o kojem sam pisala, odnosno ” mog ” malenog fudbalera. Mili, ni ti mi više ne trebaš. Apsolutno. Kada dođem tamo ti ćeš se kajati, ne ja. To trebaš zapamtiti i tražit’ ćeš me i moliti Boga kao ja nekada da se javiš i da popričamo, ali bit’ će kasno. Nećeš mi više trebati. Potpuno sam nova, potpuno. Obrisala sve kontakte iz mog mobitela, ne trebaju mi, ostavila samo one sa kojima se čujem, popravila se u svakom smislu te riječi (samo da škola bude uredu i da ne uništavam svoje zdravlje zbog nje). Nadala sam se ovoj promjeni koja je morala doći kad-tad. I došla je. Dočekah je. Ni on .. Ni on mi ne treba 😀 . Neka je daleko od mene, sada sam shvatila da sam bila obična budala i da više nikada to neću činiti. Nikada više neću voljeti. Odsad samo prema zaslugama. Toliko o mojoj promjeni. I znam da post ne liči ni na što, međutim sve se promijenilo, samo nije moja inspiracija. 🙁 Pisala bih još, jer imam puno toga za reći, ali zakasnit’ ću u školu, a to ne valja. (neka potraje ovo Bože)